Da, uzimam te za ženu

Hoćeš da nas vide kako se držimo za ruke?

Budi spremna da mnogo odgovora daš!

Hoćeš da svi saznaju za nas?

Budi spremna da naše strpljenje staviš na tuđi dlan!

 

Da li me želiš uzdrhtalu od požude?

Da li me želiš u mračnim lavirintima života?

Moramo biti iskrene sa našim sestrama.

Moramo biti lukave sa "našom braćom."

 

Da li uopšte znaš šta hoćeš?!

Da li još uvek sve ovo želiš?!

Da! Da, uzimam te za ženu!

Da! Da, uzimam te za ženu!

Piše: Tatjana Verle

 

     

Beograde, mirno spavaj

27. februar ne mogu da spavam, pokrivam Maju i opet tvrdoglavo pokušavam nešto da smislim. Samo sam uspela da se iznerviram dodatno i da probudim Maju. Mislila sam gotovo, počeće da besni međutim, sela je pored mene zapalila cigaretu, uzela gutljaj kafe i počela priču kao da sam sad ušla u stan. Zamisli, nisam stigla nešto da ti ispričam, mislila sam da se prvo šali ali onda shvatih da ona najozbiljnije priča priču. Sećaš se kad smo bili na Hvaru 86 zamisli danas sretnem društvo iz Alohe!!! Pozdravili su te puno i da znaš hoće sutra da idemo na piće. Ali glavni fazon je bio što su rekli za vas dvoje (mislili su na mog druga i mene) da više ljubavnika imate van Srbije, nego u Srbiji. Fazon godine je bio kad je to pričala J. i onda pitala T. da li je to istina a ova mrtva hladna reče: "Zar ti ne znaš za tu priču poj..... su pola Jugoslavije!" Ha, haaaaaa, ne mogu da verujem znači zato Beograd noćas mirno spava. 

Piše: Tatjana Verle

Razgovori koji su nas spojili još više

26. februar usledili maratonski razgovori, prekidani gledanjem filmova. Koliko dugo već nismo spavali? Tako je svake godine i to smo mi. Dok smo Maja i ja pravile tople sendviče, primetih da se vodi žučna rasprava za okruglim stolom u vezi običaja. Htela sam da se umešam i kažem na tu temu nešto pametno, kad mi prstom zapreti Maja da ćutim. Sreća da su to svi primetili, tako da je tema odmah skinuta sa dnevnog reda. Obrni okreni seks, tu smo tek jedni drugima držali predavanja. Kompromis nekad čuda stvara, samo sam predložila da svako izabere po jednu oblast. Predlog je usvojen jednoglasno, opozicija se nije ovog puta bunila. Uglavnom, pokupi se opozicija u muškom sastavu i ostavi ženski deo. Ostanemo nas četiri, super sad počinju opušteni razgovori. Tako sam zamislila a desilo se nešto sasvim drugo. Između redova naslutim da ipak nešto užasno muči T. posle žešćeg mučenja konačno shvatim u čemu je problem. Po prirodi stvari i nekom sledu događaja, znam kako žene reaguju kad su tužne, većina. Tačno sam znala kako će J. reagovati na ovaj njihov problem i da će bez obzira na svoje godine pokazati neverovatnu zrelost i trezvenost. Tu noć sam pomislila bezbroj puta, koliko žena može voleti ženu i koliko sebe žrtvovati. Obe su bile spremne na to, nisam mogla da zamislim tu varijantu kao rešenje. Posao i papire je dobila T. ali J. ne može da dobije. Sve kombinacije su probale i nisu uspele. Da li su probale baš sve? Onda je nastupilo predavanje i otrežnjenje šta gubi T. ako odustane i to od J. samo sam poželela u sebi da niko ne bude u takvoj situaciji. 

Sinoć su svi bili neraspoloženi, ponovo sam razgovarala sa T. ovog puta vrlo direktno a za sve što je usledilo zahvaljujem srećnom spletu okolnosti. Razmišljala sam kako da izbacim u prvi plan racionalnost. Onda je T. molila da nju podržim i da pokušam da smirim J. Ono što je svojstveno tako ženama i opšte poznato, da uvek misle da su zbog nečega krive ili da pokušaju izbaciti u prvi plan taj osećaj krivice. Znaš, J. ima jedna priča o istini i sad tebi da pomognem... Pitala sam pre mnogo godina oca za savet u vezi jednog događaja, tada sam radila kao reporter. Kada me saslušao rekao je: "Koliko ljudi toliko istina, toliko verzija ali kada se bolje razmisli to su uvek dva izbora. Borba između dva diva, mozga i srca. Istina se teže podnosi od laži. Istina je teško svarljiva hrana, za nju je potreban jak stomak. Laž svakoga pre ili kasnije proguta i ona je lako svarljiva hrana, što znači brzo se i izbacuje."

Pitala sam se posle toga, koja je to pravda u životu? Od istine pola reći a pola zadržati u sebi da bi te neko razumeo ili voleo jer je za istinu potrebno vreme. Kasnije sam shvatila da tako jeste u životu i mnogo sam se razočarala. Naravno, nisam poslušala očev indirektni mudri odgovor i normalno, nisam se ni ni usrećila. Mislila sam da moj otac negde greši, samo znam da još uvek čekam neka druga vremena. Možda, hrabrosti i viteštva ili možda časti i dostojanstva.

Piše: Tatjana Verle

Milice moja, pazi na sočiva

Kao da nisam sama, slušam Dženis i znam da je pogrešan izbor danas, sada. Svuda sneg, pogledah sebe u retrovizor sa sve cvikama koji se bore protiv zamrle i ravnodušene beline i nasmejah se sebi. Možda, bih trebala nešto ipak o FEST-u?! Ne, danas su bitnije T. i J. i njihova ljubav. Mogla sam sve ovo otkucati i u Beogradu, ali sam želela da budem sama i da još jednom premotam film. Ništa me nisu pitali, čak je na samom polasku jutros odustala i J. Poslednjih 20 i kusur godina, gledam i slušam iste ili slične priče, samo su druga lica, imena i naravno neke druge zemlje za život. Nismo svi isti, kad sam mogla i htela nisam, mogu i sad ali neću. Kad su one u pitanju, znam samo da moraju a pravog rešenja skoro i da nema. Jer njih su dve i trebalo bi da budu zajedno, zar ne?! Ništa nisam ulepšala, nema potrebe mi smo prelepi i naš veseli svet. Namerno izbačeni iz priče svi ekonomski i politički komentari, imena i inicijali namerno nisu menjani! Naravno, moram krenuti od početka. 

25. februar kreće trupa LG za Beograd. I, kad je sve super vožnja po Beogradu zna biti stresna, bar meni. Znala sam, opet su mi uvalili da vozim. Dok pokušavam da parkiram ponovo u sebi izgovaram obećanje dato Maji i momcima. Vidim je kako stoji na terasi i nestrpljivo maše da požurim. Nemoj se glasno smejati i pričati, nemoj odmah naskakati?! Samo mi nije rečeno na koga! Hoće stvarno da to jednom sve i uradim. Konačno je sve pod kontrolom. Dok sam grlila Maju, osetim da me neko posmatra. Usledio je moj blagi okret i ugledah T. i predivnu devojku pored nje. To je sigurno J. Primetila sam da se približila na korak, dok sam se pozdravljala sa T. Odjednom se nađoh između njih dve i Maje koja je pokušavala da mi nešto objasni.

- Milice moja, pazi na sočiva - sa strane poče družina da komentariše moje širom otvorene oči.

Mislim se, samo vi lajte ali karavani i dalje prolaze, uz blagu upadicu da su sočiva katapultirana na prvi pogled u prvoj stotinki sekunde. Znam, da više sa njih dve nisam skidala pogled. Zaljubljenost je tako moćna i predivna, tačno smo to svi videli. Nisam mnogo pričala te večeri, više sam bila odsutna. Međutim, uživala sam posmatrajući njih dve i sudar dva potpuno različita intelektualna, mentalna, duhovna i emotivna vodopada. Tako varljivo različite a iste, kakav spoj, koja energija... Na svaki njihov međusobni fizički kontak, iznova je mene podilazilo neobično strujanje niz kičmu. Nisam primetila razliku u godinama, ma ništa više nisam videla sem njih dve. Tačno znam da prepoznam taj osećaj ispunjenosti i sreće, taj tajni predivni govor tela. Kasnije, te večeri kada sam pričala sa Majom, shvatih da je i ona primetila taj savršen spoj njih dve. Posle samo nekoliko časova usledilo je surovo "otrežnjenje", koje me vratilo u ovo sivilo, ništavilo lažne nametnute duhovnosti, ekonomskog "napretka" i desetak mojih prijatelja koji su u poslednjih godinu dana ostali bez posla. Koliko je mojih prijatelja otišlo trbuhom za kruhom?! Tačno znam koliko je njih zbog toga patilo, koliko je njih bilo i ostalo razdvojeno i nikad više spojeno sa partnerima.

Piše: Tatjana Verle

Sirena

Hodaš nežna ženo, lagano, kao prava sirena, u morske škrinje sakrivena, tajna, kao pena, morskog vala. 

U sebe skupljaš talase plave, uzburkano more nosiš, vodom što prosiš, moje uzdahe. 

Polagano, dok more zalazi, nošeno putem maestrala, brodove mornara potapaš. 

Loviš noću kao zver. 

Uhodiš moje telo, beli kamen na pesku sveo. 

Osećam zalazak sunca, boje sutona miluju srce moje, spremno da se suoči s tobom. I

zranjaš kao hobotnica, pipcima raznosiš žrtvu koja nestaje u tvom zagrljaju. 

Bez borbe dobijaš bitku. 

Držim liru i tebi sireni, pevam serenadu. 

Ti moćna ženo, nalik morskoj divi, povedi me u plave horizonte i zarobi me.

Ti kao nežna školjka nosiš crveno more u moje zore i zvezde plave, moje sapatnice.

Ne beži od mene, nošena morskom strujom, ne ostavljaj mene, setnog pesnika, nežnih očiju plavog anđela.

Primi smerno ovo udvaranje talasa, sakrivenih u meni.

Piše: Frida

Prirodno talentovana ili to se samo dešava drugima

:D uvek znači :)

Sada sam sigurna da je ljudski mozak kao svemir, divan i divlji, za maštovite neiscrpan izvor dubokih i prelepih osećanja. Svesna svega i sopstvene i tuđe romantične starosne dobi (čitaj gluposti), odlučih da "bacim" sve na papir. Znam biti vrlo neprimerena, neracionalna, kad me uhvati "ovo", zbog "uvek" nje a da pri tome ona nema pojma (bilo kada), da se to dešava ili desilo. Nije to nesigurnost naprotiv, za sve ću biti uvek ružičastih misli predubok bunar sveže hladne pitke vode, ali za sebe dreši veži. Talentovana da se uvek negde spotaknem i napravim sranje. Kad su drugi u pitanju kod istih stvari pouzdano ginem ali pobeđujem. Cilj i jeste pobediti, pobediti sebe ali u tu pobedu uvući i druge, nikada ne biti sebičan uvek širokog srca i uma. Sve ovo je izazvalo jedno otkucano slovo i totalno ružičasta masa u mozgu mog prijatelja a mene zatečenu i zbunjenu za sve ovo, mada za maštu i romantiku nas dvoje uvek dobijamo pobedničke bodove. Šta drugo očekivati od nežnog geja i hladne smirene kučke (na prvu loptu), a u stvari valjaju emotivni orkani od ljubavi i stasti za životom i drugima u ovom ozbiljnom i iskrenom prijateljskom miksu. Šta sve u njegovoj i mojoj glavi napravi otkucano :D..... Svemir i mozak, ko nastavi da čita i pokuša da odgonetne stvarno na šta je on mislio ili ja, ili nestašni mladalački prstići koji otkucaše :D u njenom slučaju stvarno je genije. Može da bude više tačnih i mogućih objašnjenja ali samim tim i više šansi da se pogreši. On ne voli da greši ja još manje a ona ostavlja utisak ljubazne, sposobne, pametne, vredne, nežne i sigurne mlade osobe. Ha, vrlo zanimljivo šta sve mislim o njoj, na osnovu razmenjenih mejlova, strogo poslovnih ali i jedan moj ranjivi emotivni nesporazum opet u vezi posla i najiskrenije izvinjenje kad sam sela, razmislila i naravno, ohladila ludu glavu. Sad sam uverena da sam prirodno talentovana za sranja, naročito kad mi se u život umeša i ubaci moj prijatelj sa sve ružičastim bubicama i optereti tamo gde sam definitivno najtanja Tanja. Uvek se na svoj račun šalim ali ovo je istina koja me dovela u raskorak, između njegovog tumačenja i mog a šta misle mlađani prstići koji ovo sve "zakuvaše", eeeeee, to je tek enigma...... Neverovatno, postoji objašnjenje za :D u nekoliko vrlo bitnih a sasvim različitih i naizgled nedodirljivih tačaka. Kad sam sve pročitala, rastumačila i našla najracionalnije objašnjenje pojavio se ooooooon, da me sludi a sama sam kriva. Zašto mladi koriste skraćenice, simbole i emocije, nije mi jasno... Bar je naš jezik prebogat, kad krenem da gruvam zapalim i zemlju, dobro, prilagodljiva sam ali ne volim da komplikujem i da razmišljam šta je pisac hteo da kaže. Pisac uvek piše najbolje kad nema rešenje za zagonetku ili odgovor na zadatu životnu situaciju. Tako je sa svima koji se otisnu u bilo koju istraživačku, umetničku, stvaralačku oblast ali niko neće da prizna, da tako malo zna i da svi posedujemo strah od talasa koji život nose i čine. Mislim, da mislim zbog toga i pišem, neću da pogrešno mislim i izvodim zaključke, jednostavno zbog sebe. Dosta je bilo grešaka i strahova a neću ni zbog njeeeeee! Svako može da kaže šta oseća i šta misli, dozvoljavam da mi se postavljaju i svakakva pitanja. Veoma sam otvorena i iskrena a sad sam zbunjena od svih varijanti ili možda negde opet grešim? Kakav sple okolnosti i objašnjenja, vrsnog plivača ubaciš u naizgled bezazlene talasiće i plivač se udavi! Normalno, samo se plivači dave..... Možda se i izvučem iz "talasića" jer ronim u svakom slučaju dodirnuću dno! Drugim rečima isplivaću ili potonuti, to su moja objašnjenja na zadatu temu :D...

Sreća u nesreći je da počinje FEST i da ću nadam se skrenuti misli od :))) jer mislim da je to samo obični smajl pažnje na kraju mejla. Skoro da žalim i to žestoko, meni se greške tipa virtuelnih emocija ne mogu desiti, jer uvek kažem šta imam i to vrlo jasno i glasno. Razumem i dvosmislenost i to veoma dobro jer mi nije strana, ali potonu mi prijatelj od pustih ružičastih varijanti u svojoj glavi. Nije ni čudo, uvek se zaljubi katastrofalno u pogrešnu osobu i uvek može plakati. Samo, ja ne znam da plačem, i zato uvek burno reagujem na svačije suze i školski sam primer osobe koja pada na svačije suze. Nisam ljuta samo sam razočarana zbog korišćenja znakovnih simbola za bilo koji vid emocija, pitam se zašto onda postoji jezik?! Uh, odoh predaleko, ništa novo kad je moja jezičina u pitanju! Učim brzo ako sam u pravu onda za :D ista pažnja iskazana kroz simbol :))) Skoro se nisam ovako namučila da bih "nešto" napisala, dokaz kako malo znam i da svi ljudi uče ceo život ili sam opet pala na ispitu?! Nisam više sigurna da se sve može naučiti i znati kako to misli većina, mogu se samo potruditi da što više naučim. I, opet nisam sigurna... Da li je ipak najtačnija varijanta :D jednako :) uh, ako je potonuli prijatelj u pravu?! Ne, ipak je to smajl i sad znam da sam u pravu i bolja je varijanta korišćenje jezika od simbola, za ovakve kojima treba pisati i crtati. Da li je to moja mana ili prednost?! Stvarno ozbiljna tema za razmišljanje ili samo zajebancija na koju bi trebalo pristati. 

 

Piše: Tatjana Verle

Žena koja voli žene

- Znamo se 40 godina, sve sam ih upoznao, bio hiljadu puta sa vama, ali kako ste vi (mislio je na sve veze), prolazile kroz sve to? Ti si netipična osoba za većinu ukalupljenih i zaularenih, ali si često i za mene enigma?! Samo da ne bi došlo do zabune, period koji sledi je od moje 23-će do 42-ge godine života.

Naravno da nisam enigma, samo je malo popio i bio umoran, ali sam zato morala sve arhivirano iz svoje glave da otkucam a to me žestoko uznemirilo. Zašto sam ih sve volela i kako? Samo sam slušala svoje srce a bilo je nepogrešivo. Bile su od mene i starije, i mlađe, neke ozbiljnije a neke lucidnije. Bile smo pre svega prijateljice, koje su jedna drugu razumele, nikad nismo ugrožavale onoj drugoj autonomiju. Dogovarale se o svemu i imale savršenu komunikaciju, bile smo iskrene i otvorene za svaku vrstu razgovora. To su bili naši temelji! Znala je nekad da bude ćutljiva, mazna a već sledećeg trenutka da priča satima, uvek sam je slušala pažljivo i obraćala pažnju na detalje koji je nerviraju. Znala je da vozi kola i da se svađa sa drugim vozačima iz samo njoj znanog razloga. Onda uzimam volan i smirujem a nju smirivati sam obožavala, bila je predivna u tim situacijama. Kod kumova smo toliko u strasti, zatresle trešnju da je pukla grana na kojoj smo "sedele". Kad sam vozila bilo koju od njih na motoru, vrlo čvrsto ali i "bezobrazno" su znale da se drže za mene. Ako je neka žurka, jedna od njih je obavezno, stavljala ruke na moja leđa i potom krstarila nežnim pokretima, stavljajući do znanja da sam zabranjena teritorija. Sve su znale da se postave, izuzetno diplomatski između mene i "potencijalne opasnosti". Nikad mi to nije zasmetalo, kao što mi nije smetalo ni jogunasto ponašanje ili gunđanje zbog nekih nevažnih stvari. Imala sam svoje momente u kojima sam posebno uživala a ponavljali su se svakog meseca. Melanholične, sve ih boli, nervozne, malo bi i da se prepiru ali onda se sve završi sedanjem u moje krilo a onda nastupam ja. Kako sam naučila da izbegavam bolna mesta, kako sam onda naučila sve nijanse nežnosti, kako sam ih samo mazila, dodirivala, milovala... Kako se onda sve to posle izvesnog vremena pretvori u nezaboravne i naizmenične orgazme. Znala sam tačno šta želi kad pruži ruke, dok divlja oslobođena stida i srama a pored nje kao da sam bačena niz Nijagarine vodopade, čekam da se njeno telo opusti i da me na najčudniji način ščepa njena ljubavna strast. Uvek je bilo drukčije, imale smo postavljene granice i to smo sve poštovale. Pogledima smo razgovarale, nije bilo bitno koja će od nas rečenicu započeti ili završiti. Tačno sam znala, kad je potrebno da popustim ali znale su i one. Jedna od njih je sebe odavala nemoguće nežnim pogledom i načinom na koji prilazi, bilo je svejedno koja će kojoj u tom trenutku raširiti noge. Obožavala sam sve da ih zabavljam i zasmejavam, ali ako ih savlada tuga, neka sumnja ili problem, odmah sam reagovala jer nisam dozvoljavala da pate. Dok ovo kucam i posle toliko godina osećam naše mirise ljubavi, zar je onda potrebno bilo koje pitanje, bilo kome... Ništa im nikad nisam obećala, zato su me sve tri i napustile, uslovno rečeno jer nije baš tako.

Posle zaljubljenosti, uvek je dolazila ljubav, svaku sam volela više od prethodne, svaku sam želela više od prethodne, svakoj sam davala sebe i nisam ništa tražila..... Svaka je imala svoje krunsko mesto u mom životu. Godine prolaze one ostaju u sećanju kao žene koje sam tada volela i obožavala. Sve scene a bilo je mnogo, javljaju se sada vrlo živopisno, imam utisak da su tu pored mene. Bile su drage, jedinstvene, nežne, zaljubljene, duhovite, na momente nemoguće, neodoljive, strpljive, svoje i moje.

Danas postoje druge takođe drage, divne, nežne, jedinstvene,strpljive, neodoljive, zaljubljene, duhovite, jogunaste, mirne, tople, talentovane, prepametne, svoje.... Sve one tragaju, sve se one zaljubljuju, čekaju, žele kao i ja. Sve imamo svoje ljubavne prošlosti, koje su bile u jednom vremenu i trajale. Ponoviti sve to ponovo, sa ženom koju žena voli i želi, i to govorom tišine, sreće i pogledima punim zadovoljstva i ushićenja, ako to nije ljubav onda stvarno ne znam šta se može nazvati ljubavlju i potpunim predavanjem žene koja voli ženu!

                   

Spava moj gej prijatelj i ne zna šta radim, kad bi se kojim slučajem probudio i uklavirio šta je uradio posle toliko godina prijateljstva, odgovor bi sigurno bio netipična si, ali tako tipično za njega. Varljivoj zimi a može i ranom proleću se nisam nadala, ali duboko verujem u sebi da je ipak počelo. Šta!? Polako, ide nam u susret i mart a on zna biti vrlo tipičan. 

Piše: Tatjana Verle