Mnogo pre nje sam katapultirala sebe iz ormana i kazala šta imam na temu svoje seksualne orijentacije. Mada sam bila svesna da okolina i društvo, ne pokazuje preveliko razumevanje za moju iskrenost i oslobođenje, da bih mogla zdravije da živim. Bile smo u ljubavnoj vezi već pune 3 godine, ali ona nije bila autovana. Za nas dve su znali, moji i nekolicina bliskih prijatelja i bar tu nije bilo nikakvih problema. Moja majka nije talasala, bila je cool kao i uvek, čak je i nekolicinu članova rodbine lukavo "smuvala" za "naše dobro", genijalno! Mada su nam svesrdno i pojedine moje sestre i braća u tome pomagali.
Međutim, moja devojka je bila suočena žešćim predrasudama i razumljivo da je krila da je lezbejka. Uvek je bila u nekom strahu, da će to neko otkriti ili zloupotrebiti protiv nje ili mene. A, onda nastupa teži deo, da će izgubiti vrlo važne osobe iz svog života i okruženja, društva i rodbine. Bilo mi je užasno teško, pitala sam se često a gde se u toj priči nalazim? Međutim, shvatila sam da je volim i da želim da budem sa njom, bez obzira na sve. Nikad je nisam požurivala, vršila pritisak ili prisiljavala, da konačno izađe iz ormana a znala sam da zbog toga pizdim i to žestoko kad sam sama. Znala sam da joj je zbog svega toga veoma neprijatno i da se duboko u sebi stidi a, da sve to utiče još više da bude u vrlo neprijatnom raskoraku. Znala je da sam odavno izašla i da sam u vezi toga veoma otvorena. Znala je da nemam ni većih problema, jer sam pristojna na javnim mestima (samo poludim kad osetim da obe hoćemo da eksplodiramo, ali onda taj problem rešavamo u četiri oka kao i svi). Privatno a, i lično moj coming out je bio više pozitivan nego negativan. Naravno, bilo je i teških momenata ali svega toga ima i bez autovanja, zar ne? Shvatila sam da je mnogo bolje da me ne vole zbog nečega što jesam, nego da me ne vole zbog lazne slike nečega što nisam. Na mene je ova filozofija uticala oslobađajuće, menjala me u najpozitivnijem smislu i počela sam da volim iz dana u dan sve više sebe.
Ona je bila od onih, koje bi trebalo da idu step by step, na kraju kad donese tu odluku i kaže, da to ne bude borba za opstanak, već normalan sled događaja, da od što više ljudi bude prihvaćena. Bila je svesna da će autovanjem biti otvorenija, opuštenija i da napokon, neće biti u strahu da ću jednog dana poslati sve u tri p.m. i samim tim i mene izgubiti. Naravno, to je smešno jer sam sa njom ostala do kraja. Kada se konačno autovala bile smo u ljubavnoj vezi već 4 godine, shvatile smo obe da počinje novo razdoblje u našem ljubavnom odnosu. Više nije osećala bol, nestabilnost, potisnuta osećanja, više nije bila u strahu da ću podići sidro i otploviti daleko od nje (nikad to nisam ni želela), više nije poricala ličnu emocionalnost. Kakvo olakšanje za obe, nismo više morale da glumimo a trebalo je istovremeno održavati i negovati kvalitetnu ljubavnu vezu. Znam samo da me ova ljubavna veza, naučila na suočavanje emocionalnih potreba i priznanja naše veze. Nije bilo lako, ovakve veze žestoko i nemilosrdno testiraju karaktere. Uče uzajamnom prilagođavanju, gde se javljaju različite želje i potrebe a treba očuvati vlastiti identitet i iskreni ljubavni odnos sa bliskom nam i jedinom devojkom.
Konačno, posle njenog autovanja a posle dobrih 9 meseci, usledio je poziv njene majke i sestre da dođemo na ručak. Na svu sreću, pojavio se i njen brat od strica sa suprugom a njih dvoje su zaista više nego cool. Majka je bila više nego ljubazna ali prilično odmerena ali sestra... Bila je na momente toliko neprijatna i nekulturna da sam na kraju i odreagovala. Posle 3 sata zajedljivih i neprimerenih komentara, uzeh stvari u svoje ruke, tek da se zna ko pije a ko vodu nosi! Koliko je meni poznato tvoja sestra a moja ljubav nije ništa priznala. Priznaje se greh i greška a nas dve nismo ni greh ni greška! Da li to znači da moramo, sad svi da se izvinjavamo tebi, što nemamo istu boju očiju kao ti?! Nisam ni tebe pitala da li si strejt, niti me interesuje, ali podrazumeva se da si ti "normalna", za razliku od mene! Koliko vidim to ti piše na čelu: "Ja sam licemer i homofob i za tu firmu radim." Očigledno, da takvoj protivnici naše veze, mogu još samo reći: "Za razliku od tebe, znam šta govorim, znam šta radum, znam šta osećam i znam koga volim, dok ti za sve ovo nemaš pojma i blage veze!" Naravno, ako si volela sestru pre 9 meseci, zašto je sad preko noći ne voliš? Kako sam se osećala moćno , kako mi je prijala ruka na mojim leđima i podrška ostalih... A, onda pred svima poljubac ha, moja devojka hrabra devojka. Njena sestra više nikad nije započela ništa a ni slično, na temu nas dve. A, nas dve smo bile zajedno punih 9 godina ljubavi. Žao mi je što se to sve tragično završilo.
Drage moje, jebeš ponos kad volim dala bih i svoj život, jer stvarno verujem u ljubav. Nerviram se što ljubav nije materijalna, što nije opipljiva kao telo, moja bi bila veličine Jupitera. Dosezala bi do najdubljih Pacifičkih dubina, bila bi težine trilion ružičastih slonova. Hvala bogu, nisam bila glupa i kratkog fitilja i znala sam da je ona prava. Volele smo se i to je bilo najvažnije a to što nije želela ili smela da me poljubi ili zagrli na javnom mestu, to je smešno (pa, odavno nismo u vrtiću). Nije ona skrivala mene što me ne voli ili što me se stidi, već zato što se plašila okruženja i reakcije okoline. Posle njenog autovanja i izlaska iz ormana, međusobni taktovi su nam se sjajno poklapali. Znale smo uvek da postoje ljudi koji će nas prihvatiti i podržati, ljudi koji su prošli isto ili slično. Na kraju, ljubav je uvek i samo ljubav.
Piše: Tatjana Verle
