uzavrelih poljubaca i posrnulih tela. Jer ti baš to voliš, dajemo i uzimamo sve jedna drugoj, ni više, ni manje.
Kako je to neopisivo prelepa sigurnost naše tajne strasti.
Dolazim do tvojih butina, prelazeći sve nabrekle delove tela u grču požude. Nevinim smeškom mi dozvoljavaš
da lavovski ojačam i krenem. Nežno te lomim, savijam i u vatrometu pokreta spajamo tela, grčevito se držeći jedna druge. Razbarušene i otvorene, kao latice, obe kao prvi put, kao nikad, kao uvek.
Dva u zagrljaju plamena jezika u jednom telu, daleko od drugih, daleko od sećanja svih.
Piše: Tatjana Verle
