Trgla sam se iz sna i mahinalno raširila ruke, kosa je bila mokra a hladan znoj se slivao niz lice. Pogledala sam u pravcu sata, ustala sam i dugo se tuširala, pokušavajući da smislim šta da radim u 3 sata noću. Obično sam te "sreće" kad se probudim, retko mogu da nastavim ponovo dremku. Skuvala sam kafu, sela i zapalila cigaretu, pored činije u kojoj je voće tri knjige, koje sam dobila od prijatelja iz Novog Sada. Pomislih, ovo su knjige koje bi svako trebalo da ima u svojoj biblioteci nenasilna komunikacija, da se pitam nešto bila bi to obavezna literatura u svakoj školi. Uvek ono što me u toku dana muči ili opterećuje, u toku noći sanjam, ali retko san donese neko rešenje bar meni. Posle ovako naglih buđenja i dugih razmišljanja dolazim do rešenja, što i nije tako loše, jer većina neće više da razmišlja a još manje da nešto menja.
U nekoliko navrata sam (malo više priznajem), švrljala i čitala fantastične i duhovito uigrane forumašice, nije ni čudo da su me jurile u snu a još manje čudo da sam kažnjena od Admi udaljavanjem!!!!! Prethodno veče sam htela da se registrujem i sve bude u redu, da bih na kraju zapela kod "skalamerije" razbacanih slova i brojeva. Ništa strašno, da se to samo meni dešavalo ali svi su imali sinoć veleslalom na kraju i svi su bili razočarani, jer su videli da sam samo ćutala i vrtela glavom. Devojke, pomažite hoću da vam se pridružim!!!!!!!!!!!!!!! Ne znam gde grešim a nije fazon da čitam i brišem suze od smeha kad mogu i da začinim fino i pikantno zajedno sa vama. Važno je da nisam robot, znači još uvek sam čovek. Valjda ću i tu zavrzlamu rešiti.
Međutim, jedan drugi problem me žestoko razjedao, stvarao užasan bol i na momente razdirao, ljudi oko nas... svih nas. Ljudi koji nas nepoznaju, ljudi sa kojima se svakodnevno mimoilazimo u hodu, u prodavnici, na ulici, ili oni koji misle da nas poznaju i oni koji nas poznaju ali preziru. Javljamo se jedni drugima, radimo jedni sa drugima, živimo jedni pored drugih... Zašto se plašite, zašto nevešto krijete svoju homofobiju, zašto postajete iz dana u dan sve više poznati i nepoznati licemeri? Zašto? Moje lično mišljenje (nadam se da neću preći prag političke korektnosti), da mediji, političari, prosvetni i medicinski radnici "debelo" ovome kumuju a na taj način pokazuju svoje neznanje i licemerje, homofobija se podrazumeva! Kako, samo reporter nalazi na ulici, takve genetske mustre da svoja "stručna" mišljenja i frustracije iznose u javnost, nije mi poznato, ali sam sigurna da baš takve likove namerno lovi!!!!!!!!! Onda kreću pitanja...........
Šta mislite o braku dve homoseksualne osobe? Da li bi vi dozvolili da se dve osobe istog pola venčaju? Šta mislite, i tako... ko izdrži i preživi pričaće! Odgovori su u skladu sa društvenim i obrazovnim profilima anketiranih. NAVODIM : "Dosta više o tim lezbejkama i lezbejcima", "Kako oni misle da stvaraju decu", "Šta oni hoće više, porodica je to!", "Kakvi brakovi bolesnici su to", "To se ne može dozvoliti"..........
Da odmah kažem, lezbejac nisam a nisam ni bolesna! Što se dece tiče, odavno sam odlučila da neću rađati, jer je moj otac bio hemofiličar, dakle, zaustavila sam taj gen za sva vremena, jer sam poslednja u lozi, ostali su završili na "tuširanju" u konc logorima. Inače, šta hoću? Hoću da volim, da li to neko može da mi zabrani i da li ima pravo?! Mislim, da je brak političko pitanje, bar za mene iako sam za monogamne veze, ali možda kad malo bolje razmislim, brak je i mnogo više. Kad se začeprka po površini svašta tu može da izleti, nije taj papir mačiji kašalj! Iz ličnog iskustva znam, da sam posle devet godina uzela knjige, gitare, garderobu i psa. Posle toliko vremena, kad se neko od mojih prijatelja toga seti, samo zaćute i pogledaju u mene i bolje, znam šta misle nije potrebno da izgovore. Zar sutra kad me više ne bude, da se neko grabi i otima od moje voljene osobe?! Papir je samo jedan vid da se partneri osiguraju i da znaju da neće prisustvovati otimačini manje ili više voljene rodbine. Međutim, taj papir za mnoge znači vrhunac i dokaz ljubavi u dobru i zlu zajedničkog života.
Zašto te genetske mustre (znam da nisam korektna), misle da su u pravu i da su homoseksualne osobe krive za natalitet?! Po broju razvoda smo osvojili bronzanu medalju u Evropi a do 18-te godine života, 70% dece živi sa jednim razvedenim roditeljem, naravno opet su "krive" homoseksualne osobe! Niko neće da se osvrne na ovih 20 užasnih i teških godina, na sve psihološke i sociološke faktore. Konačno, zapamtite da u svakoj državi živi između 10%-15% homoseksualnih osoba. Najsrećniji bi bili da nikoga od nas nema, ali nas ima i tu smo u vašem okruženju i hoćemo da živimo dostojanstveno. Svoju nekulturu, neprosvećenost, bezobrazluk i agresivnost, licemerje i homofobiju, zamenite edukovanjem i tolerancijom. Krenite da se menjate i učite, jer onda ćete i vi dobiti svoj deo kolača od Evrope, ali zajedno sa nama!
Mogu da stupim u brak ili ne, ostavljam da to odluči moja lepša, bolja i pametnija ljubav, samo još da je pronađem u ovoj besmislenoj moralnoj magli u kojoj nažalost još uvek žive takvi ljudi sa kojima nemam ništa zajedničko, sem države u kojoj svi živimo.
Piše: Tatjana Verle
