Bila je lepa, pametna, otmena i ispunjena nekim mirom. Duga plava, talasasta kosa, pada joj niz obla ramena. Sećam se kao da je juče bilo. Prišao joj crn, visok čovek i poljubio joj ruku. To je ljubav, pomislila sam tada.
Imala sam četrnaest godina i počinjala sam da žudim za ljubavlju, da je tražim i iščekujem. Ta slika mi se često motala po glavi, ali u mojim mislima nije bilo njega i to me je dodatno zbunjivalo, jer umesto njega ispred nje, stajala sam ja.
Naravno uvek bih se vraćala u stvarnost, satrvena od uzdaha. Patrijahalno vaspitanje mi nije dozvoljavalo da slobodno maštam, o tako nekoj ljubavi. Bežala sam od svakodnevnice, jer je ona bila u njoj, gradila sam paralelni svet.
U pravom stvarnom, bio je Zoka, dečak sa preslatkim smejalicama, zelenim očima i zalizanom kosom, kao što je tada nosio svaki štreber u školi.U drugom, mom tajnom svetu, postojala je ona, Olga. Olga, tada najlepše ime na svetu za mene. To što je bila petnaest godina starija od mene, nije mi ni malo smetalo, da sa njom provodim vreme u svojim maštanjima.
Jedne tople večeri, šetala sam se sa Zokom, kroz naš stoletni park, držali smo se za ruke i kao bili par. Poljubio me.. očekivala sam da ću pasti u nesvest. Čekala sam, ali se nije dogodilo ništa. Bila sam razočarana, ah, a toliko sam slušala baš o tom prvom poljupcu. Tada još nisam znala, da ce Olga postati jednog dana, nešto posebno za mene.
Sakupila sam dovoljno hrabrosti i jednog jutra sam joj drhtavom rukom predala malo pismo, napisano neiskusnim rečima, ali napisano iskrenošću mladog srca.
Pozvala me je kod sebe. Vodile smo dug i iscrpljujući razgovor. Ona je bila lekar, a ja mali pacijent, koji je teško oboleo od zabranjene ljubavi. Glas joj je bio miran ali pomalo drhtav, dok je izgovarala da je takva ljubav mačsa dve oštrice.I još toliko stvari je izgovorila koje ja dugo nisam mogla da razumem.
Njeno odbijanje je kao eho odzvanjalo u mojoj glavi.Godine su prolazile, sa Olgom mojom prvom zamišljenom ljubavi, postala sam prijateljica.Udala sam se, izrodila decu, a svoju ljubav prema njoj, duboko sam zakopala u sebi,ali ipak je uvek bila tu.
Iznenada i nenajavljeno, posle mnogo godina, slučaj je hteo da se sretnemo i da budemo same.Sa puno odlučnosti sam poljubila Olgu.Srce je htelo da iskoči, ruke su mi drhtale i vreme je stalo. Nesigurno mi je uzvratila osmehom,pogledi su se sreli i ona svoje pune usne pokloni meni.Poljubih joj i ruku, ispunih svoj san nezrelih dana.Dala mi se cela i ja sam se dala njoj.
Koliko je samo izašlo dugo uzdržavanih uzdaha, najlepše reči ljubavi,koliko samo nežnosti...
Nažalost život je tekao svojim nemirnim tokom. Odselila se, čujemo se ponekad.
Nisam je zadržavala, a nisam ni smela. Tada sam otkrila dve velike istine.
Lepotu prvog poljupca i saznanje, kako je živeti na maču sa dve oštrice.., a ta me istinai danas prati.
Frida
