U RAZDIRUĆOJ POŽUDI

Svlačim se lagano, bez reči i gutajući poslednje strahove sreće, krećem ka tebi. Kao i uvek, posmatraš požudno, dok se nevešto pripremaš na sudar, naših uzdrhtalih tela. Ceo svemir se uskomešao, od naših
uzavrelih poljubaca i posrnulih tela. Jer ti baš to voliš, dajemo i uzimamo sve jedna drugoj, ni više, ni manje.
Kako je to neopisivo prelepa sigurnost naše tajne strasti. 

Dolazim do tvojih butina, prelazeći sve nabrekle delove tela u grču požude. Nevinim smeškom mi dozvoljavaš
da lavovski ojačam i krenem. Nežno te lomim, savijam i u vatrometu pokreta spajamo tela, grčevito se držeći jedna druge. Razbarušene i otvorene, kao latice, obe kao prvi put, kao nikad, kao uvek.

Dva u zagrljaju plamena jezika u jednom telu, daleko od drugih, daleko od sećanja svih.

Piše: Tatjana Verle