Praćka i kamenčići

Za sve je kriv Sv. Valentino

Priroda je nepobediva, veličanstvena, predivna, svaki dan to potvrđuje i svaki dan pokazuje put da više ne bismo pravili greške. Stanovnici, čitaj (životinjsko carstvo), prate i uče i shodno tome, poštuju ljubav koju pruža priroda. Najviše sam naučila čitajući i posmatrajući životinje, valjda sam dovoljno luda da danas i pišem kao životinja. Znam, da nije ustaljeno da životinja piše, a još manje da se čita ono što životinja napiše! Rizikovaću, možda ovo i prođe kod Danijele!? Dakle, da odmah razjasnimo, danas sam životinja a mogu to biti i nadalje ako vama odgovara, uostalom, to je posebna čast. Prve knjige koje sam pročitala, napisao je čuveni Brem, sad je možda malo jasnije, ali ako nije, kraj će svima biti veoma jasan.

U životinjskom carstvu mnogo je monogamnih zajednica, naravno ima i onih drugih (sve što je životinjsko nije mi strano), od krvi i mesa su, zar ne!? Pingvini, kada izaberu svog životnog saputnika daju mu kamen, koji brižljivo prethodno traže i biraju, taj kamen je za njih ljubav u zajedničkom životu. Ostaju zajedno, greju svog potomka u jajetu, u surovoj okolini i preteškim uslovima za preživljavanje. Pored hladnoće, izgladnelosti, vrebaju i ajkule u hladnim vodama a po hranu se mora ići! Većina završi u ajkulinim čeljustima, jedan deo pingvina ugine od hladnoće i gladi. Pingvini koji ostanu sami sa svojim potomkom i dalje kotrljaju i čuvaju svoj kamen. Nekad se mada retko, udruže sa sličnom sudbinom i tada se opet razmenjuje kamenje i podižu mladi. Tada se dešava da mališane čuvaju dve ženke ili dva mužjaka, ali pingvine to neopterećuje, pišem vam iz "ličnog iskustva", oni su svoje kamenje poklonili i to kamenje njih spaja. Tigrovi, po skromnom ličnom mišljenju najlepše životinje, takođe su monogamni. Međutim, malo se zna da lovi samo bolesne, stare, iznemogle i povređene životinje, isključivo radi hrane. Dokazano je da tigar nikad neće "ubiti", iz zadovoljstva i da može mesecima da izdrži bez hrane. Kad tigar ili tigrica nastradaju, preživeli/a ostaju do kraja života samotnjaci. Ovom prilikom ne bih o lavovima, majmunima, kokoškama, guskama, ćuranima itd.

Zašto sam sve ovo napisala? Kao prva među prvim životinjama, razlog je vrlo jednostavan u stanu sam napravila mini šljunkaru, ima jedno 30 kg kamenja a za sve je "kriv", 14. februar. Razno kamenje, raznobojno, neobičnih oblika, veličina i težina a tek kad se ulepša i sredi to predivno kamenje iz Save, pun pogodak. Kamenje ljubavi, tradicija koju upražnjavamo u 2-3 kafića, već lepih 5 godina. Svako ko uđe (naročito taj dan ulaze), uzima kamen i onda kreću priče, razne kao što je to i u životu. Ove godine, hoću da uzmem kamen i stavim u džep a napravila sam i praćku, da prolaznicima dobacujem kamenčiće ljubavi. Povređenih neće biti, jer to su simbolične veličine kamenčići, bitna je poenta. Hoću to da uradim, za sve one koji to neće moći ili će biti sprečeni da urade. Onaj kamen iz džepa ću da sačuvam, jer sumnjam da ga mogu baš taj dan, dati iz ruke u ruku. Rizikovaću, makar završio i od moju glavu, valjda ljubav zbog toga i boli. Tako je to u životinjskom carstvu, dušo moja a nadam se da nećeš biti ljuta, što ćeš ga dobiti jer se još nismo upoznale!? Šta drugo i možeš da očekuješ od nekoga u fraku!?

Piše: Tatjana Verle