26. februar usledili maratonski razgovori, prekidani gledanjem filmova. Koliko dugo već nismo spavali? Tako je svake godine i to smo mi. Dok smo Maja i ja pravile tople sendviče, primetih da se vodi žučna rasprava za okruglim stolom u vezi običaja. Htela sam da se umešam i kažem na tu temu nešto pametno, kad mi prstom zapreti Maja da ćutim. Sreća da su to svi primetili, tako da je tema odmah skinuta sa dnevnog reda. Obrni okreni seks, tu smo tek jedni drugima držali predavanja. Kompromis nekad čuda stvara, samo sam predložila da svako izabere po jednu oblast. Predlog je usvojen jednoglasno, opozicija se nije ovog puta bunila. Uglavnom, pokupi se opozicija u muškom sastavu i ostavi ženski deo. Ostanemo nas četiri, super sad počinju opušteni razgovori. Tako sam zamislila a desilo se nešto sasvim drugo. Između redova naslutim da ipak nešto užasno muči T. posle žešćeg mučenja konačno shvatim u čemu je problem. Po prirodi stvari i nekom sledu događaja, znam kako žene reaguju kad su tužne, većina. Tačno sam znala kako će J. reagovati na ovaj njihov problem i da će bez obzira na svoje godine pokazati neverovatnu zrelost i trezvenost. Tu noć sam pomislila bezbroj puta, koliko žena može voleti ženu i koliko sebe žrtvovati. Obe su bile spremne na to, nisam mogla da zamislim tu varijantu kao rešenje. Posao i papire je dobila T. ali J. ne može da dobije. Sve kombinacije su probale i nisu uspele. Da li su probale baš sve? Onda je nastupilo predavanje i otrežnjenje šta gubi T. ako odustane i to od J. samo sam poželela u sebi da niko ne bude u takvoj situaciji.
Sinoć su svi bili neraspoloženi, ponovo sam razgovarala sa T. ovog puta vrlo direktno a za sve što je usledilo zahvaljujem srećnom spletu okolnosti. Razmišljala sam kako da izbacim u prvi plan racionalnost. Onda je T. molila da nju podržim i da pokušam da smirim J. Ono što je svojstveno tako ženama i opšte poznato, da uvek misle da su zbog nečega krive ili da pokušaju izbaciti u prvi plan taj osećaj krivice. Znaš, J. ima jedna priča o istini i sad tebi da pomognem... Pitala sam pre mnogo godina oca za savet u vezi jednog događaja, tada sam radila kao reporter. Kada me saslušao rekao je: "Koliko ljudi toliko istina, toliko verzija ali kada se bolje razmisli to su uvek dva izbora. Borba između dva diva, mozga i srca. Istina se teže podnosi od laži. Istina je teško svarljiva hrana, za nju je potreban jak stomak. Laž svakoga pre ili kasnije proguta i ona je lako svarljiva hrana, što znači brzo se i izbacuje."
Pitala sam se posle toga, koja je to pravda u životu? Od istine pola reći a pola zadržati u sebi da bi te neko razumeo ili voleo jer je za istinu potrebno vreme. Kasnije sam shvatila da tako jeste u životu i mnogo sam se razočarala. Naravno, nisam poslušala očev indirektni mudri odgovor i normalno, nisam se ni ni usrećila. Mislila sam da moj otac negde greši, samo znam da još uvek čekam neka druga vremena. Možda, hrabrosti i viteštva ili možda časti i dostojanstva.
Piše: Tatjana Verle
Нема коментара:
Постави коментар