Sirena

Hodaš nežna ženo, lagano, kao prava sirena, u morske škrinje sakrivena, tajna, kao pena, morskog vala. 

U sebe skupljaš talase plave, uzburkano more nosiš, vodom što prosiš, moje uzdahe. 

Polagano, dok more zalazi, nošeno putem maestrala, brodove mornara potapaš. 

Loviš noću kao zver. 

Uhodiš moje telo, beli kamen na pesku sveo. 

Osećam zalazak sunca, boje sutona miluju srce moje, spremno da se suoči s tobom. I

zranjaš kao hobotnica, pipcima raznosiš žrtvu koja nestaje u tvom zagrljaju. 

Bez borbe dobijaš bitku. 

Držim liru i tebi sireni, pevam serenadu. 

Ti moćna ženo, nalik morskoj divi, povedi me u plave horizonte i zarobi me.

Ti kao nežna školjka nosiš crveno more u moje zore i zvezde plave, moje sapatnice.

Ne beži od mene, nošena morskom strujom, ne ostavljaj mene, setnog pesnika, nežnih očiju plavog anđela.

Primi smerno ovo udvaranje talasa, sakrivenih u meni.

Piše: Frida