Za sve one koji osećaju miris proleća u vazduhu

Prelepo februarsko veče, ubedih sebe da u vazduhu osećam miris proleća. Vrludavih misli koje sam izgovarala, ulazeći nasmejana u kafić i uz luckasti pozdrav, prisutnom društvu kao i svakog četvrtka. Uzeh hladni Ginis i sedoh pored vidno ćutljivog gej društva (u kafiću je uvek naša strana duge), shvatih da sam jedina raspoložena. Odmah okrenuh na šalu i proleće, mirise, lepotu, kad onda svi listom otromboljiše noseve. Shvatih da sam napravila pogrešan korak, ali nastavih u istom tempu i možda još žešće! 

Priljubim se uz uho svog gej prijatelja i nežno ga upitah šta se dešava, samo me čvrsto ali nežno zagrli i pogleda, sve mi je bilo jasno. Čekali su mene i podsećanja svih godina zaljubljenosti, srećnih početaka, prvih neizbrisivih bora na licu i srcu... Bolje da sam ostala u stanu, svi u bedaku a muzika i piće zavode kao dve najzanosnije bliznakinje. Počaše misli da se roje i prepliću kao najluđi san, kad mi uzvrati istom merom i tačnom konstatacijom.

- Misliš da se izvučeš, dušo moja sve ti se iz očiju vidi, ili je i tebe, ovaj večernji iznenadni prolećni vazduh opio a možda i podsetio na sve prošle ljubavi... 

- Hajde da promenimo temu, rekoh nesvesno svojim dubokim altom (na koji svi prisutni obratiše pažnju), osetila sam da povratka nema a još manje menjanja teme.

- Nastavio je mirnim melanholičnim glasom, dok sam polako nestajala i gubila se u prošlosti prepunoj nežnih i snažnih ljubavi. Znaš da sam voleo i obožavao sve njih.

- Zar nisi i ti kroz sve to prošla?

- Da, odgovorih kratko. Poveća emotivna knedla u grlu je učinila svoje. Znala sam da ovo nije kraj razgovora, tek je sledio početak ali vrlo neobičan, tačnije netipičan!

Posle drugog pića svi smo krenuli, svako u svojim mislima, svako u svoja četiri intimna zida. Nas dvoje smo ćutali, dok su se drugi poljupcima rastajali. Predložila sam da idemo kod mene na klopu, krem-palačinke i crnu toplu gorku čokoladu. Prihvatio je kroz osmeh, čavrljali smo o bezveznim stvarima (što nama nije svojstveno), ali bio je to samo trenutak pred nadolazeći emotivni cunami. Osećala sam da je slab, neraspoložen i umoran, posle večere se samo prevrnuo i zaspao. Pokrila sam ga i sela da otkucam odgovor na njegovo pitanje, sutra će moći da pročita.

Piše: Tatjana Verle

Istino moja

Ti ne znaš istino moja,
zašto te stalno u debelu
laz pretvaram


Ti ne znaš istino bela,
zašto kao grešnik,
prikrivam svoja dela


Ti ne znaš istino draga,
zašto ja patim,stojeć
ispred tvoga praga


Ti ćeš istino moja
otići u etar, a mene će
samo, razneti vetar

Piše: Frida

Slučajnost nije sigurno

Znam kako mladost može da voli
i znam spremnost takvog života da živi.

Osećam se nelagodno i neprilagođeno,
dok razmišljam o tvojoj žudnji u noći.

Sigurna sam da nas neće podići,
već umoriti nakon više časova drame.

Bez vrhunca, suze u tišini noći
uz svaki bol, koji ima svoj oblik.

Mogu i želim da spasem, tvoju mladost
i da shvatiš, život nije puki juriš strasti.

Kad sam upravo bila tvojih godina,
u beznadnom strpljenju, shvatih brzinu života.

Besmislene pobede i porazi nas samih,
stigoh do novog poraza, tvoje mladosti.

Plači i lomi i ruši temelje hrabrosti,
to jedino sme da ti dozvoli moja ljubav.

Mladosti, najlomnija u slatko-gorkim suzama,
ti si dete pesme i ostavljaš taj ukus u ustima.

Ti si slučajnost mojih godina i gluposti,
opterećenih moralnim obavezama.

Znaš da u obasjanom srcu nema mesta
za upornom bezobzirnošću ljudske maske.

Zbog takvih oko nas ludim a prokleto srce
ne prestaje da se trza i grči i bori.

Moje godine veruju tvojoj mladosti
i kad kažeš, da ti verujem sve što mi kažeš.

Skote, sve je jednostavno, strahovito te mrzim
a učila si me da u životu nije ništa slučajno.

Tačno, dokaz da sam bila u pravu,
već si naučila prvu lekciju života.

Piše: Tatjana Verle

 

                              

Moja vidljivost u tami okova

Rođena sam i odrasla u intelektualnoj i liberalnoj strejt porodici. Voljena, mažena i pažena, ali ne i razmažena. Okruženje je takođe bilo strejt, dok se nisam jasno i glasno u punom sjaju svoje jezičine, deklarisala kao lezbejka. Tada sam postala "omiljena" crna ovca rodbine, kod nekih pre a kod nekih kasnije! Nije to bitno, već nešto sasvim drugo i to nešto drugo, me polako ali sigurno, sve više i više melje.

Uvek sam se trudila da budem pristojna, nikad nisam nekoga namerno iritirala, živiš u strejt okolini i moraš da otvoriš bezbroj očiju. Nisam imala zbog svoje seksualne orijentacije probleme, ali zašto!? Sigurno ne, zato što me znaju skoro svi, ili zbog moje porodice, ili zbog svega ostalog što ide uz mene, ne, ne i ne, nešto je sasvim drugo u pitanju. Moje ponašanje ali to ponašanje i donosi, sve ostale emotivne čvorove koji žestoko, moj život čine vrlo teškim i teskobnim.

Pričati viceve i šaliti se na račun svoje seksualnosti, to tako liči na mene ali je još zanimljivije, da su to prisutni uvek prihvatali kroz smeh. Lako je licemerima, šta da sam krenula po njima, da li bi se i tada smejali? Ne, sigurno bih osetila na svojoj koži, svu moguću netrpeljivost i mržnju. Nikada nisam druge osobe dovodila u nezgodne položaje i sumnje, tipa : " Da li se ona to meni nabacuje ili udvara, itd..."! Strogo sam pazila na svaku reč, rečenicu, kontrolisala pokrete i poglede, pažljivo komentarisala a o komplimentima, bolje da ćutim. Na radnom mestu sam prema svima bila ista, jednostavno za sve bezopasna. Naravno, samo sam svoju "bezopasnost" morala žestoko da kontrolišem, vremenom sazrela je u ne baš prijatnu samokontrolu. Često sam morala, bravurozno da odglumim nezainteresovanost i hladnu kučku na nepristojne provokacije i ne baš prijatna pitanja. Nekad sam te situacije rešavala kroz duhovite dvosmislene odgovore, znam samo da su se nekoliko puta ujeli za jezik i da nisu ponavljali greške... Dakle, nije bilo nikad "problema"!

Na svaki poziv, bilo da je strejt ili gej žurka, idem, ali samo kod prijatelja, jer ja sam njihova pričalica, veseljak, poeta, emotivac, klovn, rame za plakanje, to je samo naša Tanja. E, ta naša Tanja, polako ali sigurno, počela je sve više i više da se povlači i sklanja. Ponašanje je i dalje više nego pristojno, kosa i dalje kratka, tetovaže tamo gde su i bile, sportski tip, nasmejana, svašta zna a još više ume, samo samu sebe više nerazume. Gej družina me gleda drugim prepoznatljivim očima, mi se razumemo. Kada sam sa njima, nisam ćutljiva, čak vrlo lajava znam biti, ali ona prokleta samokontrola i tu mesta sebi nađe. Dozvoljavam da me zaskače devojka, dok sedim pijuckam piće i zabavljam sve oko sebe, sem sebe! Koliko sam puta htela isto to da uradim ili uzvratim, ali opušteno, svi se zezamo, nije baš tako! Koliko sam šansi propustila, koliko puta pogrešila, ne, mene definitivno za nos i to žešće treba povući. To sve zbunjuje moje gej prijatelje, jer to nisam ja, nisam nesigurna a još manje vezana u mornarski čvor, možda šeprtljasta ali hrabro šeprtljasta. 

Nemam hrabrosti, da dođem u Labris (nije smešno, više je tužno), mogu zamisliti samo, toliko devojaka i moje srce a ja kao kuliram u svom stilu, strašno, samo snimiti i onda pustiti da se gleda. Školski primer, samokontrole i pristojnosti, ali one koja odmah otkrije šeprtlju. Još da naletim na strejt devojku a verovatnoća uvek postoji, izvinjavala bih se letnji dan do podne a da me neko pita za razlog, nemam pojma! Crvenim, bledim, zelenim, nebo zatvori se a crna zemljo otvori se! Toliko se zapetljam, bez ikakvog razloga a onda samo gledam, da pobegnem sa mesta "zločina". 

Iskustvo, intuicija, govor tela i emotivnost, uvek opominju i daju znak da donosim pogrešnu odluku, da grešim a i dalje grešim. Strašno je kad tigricu vežete i kad je u kavezu, još strašnije, kad joj se nametne samokontrola lažnog morala većine i tako godinama, godinama... Svega sam na svu sreću svesna a ovde formula pristojnosti i samokontrole, vodi direktno u propast i poraze. Zbog toga sam vidljiva u tami okova, neizdrživi emotivni čvor koji sama moram rešiti. Dakle, predstoji mi vrlo ozbiljan razgovor, koji ću morati obaviti sama sa sobom. Ovo tigrica sebi ne može i ne sme da dozvoli takav luksuz, ljubav se dešava u slobodi bez nametnutih i pogrešnih "pristojnosti". Uostalom, nikad nisam za sebe mislila da sam crna ovca.

Piše: Tatjana Verle

Moja ljubav

Ne vredjaj ljubav u meni,
ti voljena ženo crna,
ne vredjaj moj ponos
i moju spremnost

Kroz sve strahote
i ponore duboke,
moja hrabra ženska
ljubav,hrli ka tebi

I ako venama teče gorka tuga,
ja te volim i molim se za te

Piše: Frida

Ja o tebi pišem pesme

Ja o tebi pisem pesme,
srcu svome trazim lek,
da te volim moram prestati
i ljubav mora nestati

Ja o tebi pisem pesme,
u njima lazem sebe,
brisem suze sto ko biseri lete,
tuga oko mene,paucinu plete

Ja o tebi pisem pesme,
pisem,a ne smem,
samo gusim svoj bol,
ja ti pisem,a ne smem,ne smem

Piše: Frida

Praćka i kamenčići

Za sve je kriv Sv. Valentino

Priroda je nepobediva, veličanstvena, predivna, svaki dan to potvrđuje i svaki dan pokazuje put da više ne bismo pravili greške. Stanovnici, čitaj (životinjsko carstvo), prate i uče i shodno tome, poštuju ljubav koju pruža priroda. Najviše sam naučila čitajući i posmatrajući životinje, valjda sam dovoljno luda da danas i pišem kao životinja. Znam, da nije ustaljeno da životinja piše, a još manje da se čita ono što životinja napiše! Rizikovaću, možda ovo i prođe kod Danijele!? Dakle, da odmah razjasnimo, danas sam životinja a mogu to biti i nadalje ako vama odgovara, uostalom, to je posebna čast. Prve knjige koje sam pročitala, napisao je čuveni Brem, sad je možda malo jasnije, ali ako nije, kraj će svima biti veoma jasan.

U životinjskom carstvu mnogo je monogamnih zajednica, naravno ima i onih drugih (sve što je životinjsko nije mi strano), od krvi i mesa su, zar ne!? Pingvini, kada izaberu svog životnog saputnika daju mu kamen, koji brižljivo prethodno traže i biraju, taj kamen je za njih ljubav u zajedničkom životu. Ostaju zajedno, greju svog potomka u jajetu, u surovoj okolini i preteškim uslovima za preživljavanje. Pored hladnoće, izgladnelosti, vrebaju i ajkule u hladnim vodama a po hranu se mora ići! Većina završi u ajkulinim čeljustima, jedan deo pingvina ugine od hladnoće i gladi. Pingvini koji ostanu sami sa svojim potomkom i dalje kotrljaju i čuvaju svoj kamen. Nekad se mada retko, udruže sa sličnom sudbinom i tada se opet razmenjuje kamenje i podižu mladi. Tada se dešava da mališane čuvaju dve ženke ili dva mužjaka, ali pingvine to neopterećuje, pišem vam iz "ličnog iskustva", oni su svoje kamenje poklonili i to kamenje njih spaja. Tigrovi, po skromnom ličnom mišljenju najlepše životinje, takođe su monogamni. Međutim, malo se zna da lovi samo bolesne, stare, iznemogle i povređene životinje, isključivo radi hrane. Dokazano je da tigar nikad neće "ubiti", iz zadovoljstva i da može mesecima da izdrži bez hrane. Kad tigar ili tigrica nastradaju, preživeli/a ostaju do kraja života samotnjaci. Ovom prilikom ne bih o lavovima, majmunima, kokoškama, guskama, ćuranima itd.

Zašto sam sve ovo napisala? Kao prva među prvim životinjama, razlog je vrlo jednostavan u stanu sam napravila mini šljunkaru, ima jedno 30 kg kamenja a za sve je "kriv", 14. februar. Razno kamenje, raznobojno, neobičnih oblika, veličina i težina a tek kad se ulepša i sredi to predivno kamenje iz Save, pun pogodak. Kamenje ljubavi, tradicija koju upražnjavamo u 2-3 kafića, već lepih 5 godina. Svako ko uđe (naročito taj dan ulaze), uzima kamen i onda kreću priče, razne kao što je to i u životu. Ove godine, hoću da uzmem kamen i stavim u džep a napravila sam i praćku, da prolaznicima dobacujem kamenčiće ljubavi. Povređenih neće biti, jer to su simbolične veličine kamenčići, bitna je poenta. Hoću to da uradim, za sve one koji to neće moći ili će biti sprečeni da urade. Onaj kamen iz džepa ću da sačuvam, jer sumnjam da ga mogu baš taj dan, dati iz ruke u ruku. Rizikovaću, makar završio i od moju glavu, valjda ljubav zbog toga i boli. Tako je to u životinjskom carstvu, dušo moja a nadam se da nećeš biti ljuta, što ćeš ga dobiti jer se još nismo upoznale!? Šta drugo i možeš da očekuješ od nekoga u fraku!?

Piše: Tatjana Verle