Osećam da nas pogledi i namerni dodiri uvlače u duboku požudu,
Osećam da se nesigurnost i nezaštićenost završavaju glasnim smehom.
Pitam se koliko je u ovom trenutku srećnih i voljenih zagrljenih pogleda?
Pitam se koliko nas prožima slatka jeza strasti suznih očiju i vlažnih dlanova?
Većina iz straha beži od svega što poznaje i od svih što ih vole,
Znam šta sve može da se desi kad se poseduje hrabrost za ovakvim životom.
Pustila bih da me Njeno telo proguta jer je u svakom vrhu mojih nerava,
Krenula bih na kraju da je proždrem u svakoj pozi nedozvoljene ljubavi,
U svakoj razvaljujućoj strasti gde nas orkani života pokušavaju oduvati.
Zbunjujuće da je Ona počela da se osmehuje posle svega,
Zatim smeje sve jače glave zagnjurene u jastuk a onda počela da plače.
Obezličena i naga tražila je da svojim telom pokrijem Njeno,
Znala je da sve Njeno živi u meni i možda tada nije bila svesna snage.
Ponovo će doživeti riku gipkog i snažnog i skladnog tigra i konačno,
Ona će biti željena i počinjemo da uživamo oslobođene obe straha od sutra.
Nepristojne u strastvenim spajanjima bez trunke čistunstva i lažnog morala,
Dva naga ženska tela koja traže i nalaze svoje uzdahe i povike.
Kroz očajanja i trzaje zgrčenih i ispunjenih tela na kraju i ponovo početku,
Dokaz naše požude a možda i ljubavi najvažnija je sreća i razlog!
Zašto nisam kazala hajde da vodimo ljubav zar nas dve to i znamo?!
Ispunjene obe mirisima one druge i vlažne od sokova požude,
Dugim pogledima i željom da sve smestimo u večnost i da traje.
Ne želiš da bežiš iz mene a želim da ostanem u tebi,
Tako jedna u drugoj kao obelisk uklesane u kamenu večnosti.
Zauvek postojimo u našoj požudnoj žudnji u ljubavi teškoj i borbi,
Pobediti sve oko nas ljudske gluposti i opstati u duhovnim kataklizmama.
Piše: Tatjana Verle
Нема коментара:
Постави коментар