Prvi zraci prolećnog sunca, miluju umornu zemlju od duge i hladne zime. Ozeblo je i srce moje, pa željno upija te zrake. Sve se budi,priroda lenjo proteže svoje ruke, a ja? Ja i dalje puštam misli da putuju ka tebi.
Ostavljam iza sebe, blatnjavo polje od snova. Videh tvoje crne oči, na iskraju jednog dana. Bila si tako sretna, okružena ljudima. Tvoj zvonki smeh odjekuje kroz moju samoću. Osecam toplotu.
Zbunjena od emocija, pružih ti ruku. Odvukla te gomila koja uzvikuje tvoje ime. Guram se i ja. Želim još jednom da vidim sjaj u tvome oku, želim da budem potpuno sigurna, da li je pogled pun greha, upućen baš meni ili moja mašta koristi trenutak.
Sada sam potpuno sigurna, poruka je upućena meni, a da li shvatam i da li umem da pročitam kako treba, a šta ako pogrešim?
Čekam i došla si, doneta vetrom, lepa i sigurna u svoju moć. Igraš se mojom zbunjenošću... Igra pogleda i dodira, igra bez reči. Spavaš pored mene, a to nije san, ali se bojim, šta mi nosi novi dan.
Budiš se umivena rosom, žurno se oblačiš i odlaziš. Ćutim, znam to je od tebe sve što možeš da daš.
Mnoga su leta prošla od tad, mnoge zime, mnogo vremena...
Zašto me još boli, zašto osećam prazninu? Puštam sunce da me miluje. Otićićeš, istopićeš se. Sunce od leda jače je, nestaćeš, odletećeš...
Piše: Frida
Нема коментара:
Постави коментар