"Ljubav se ne može fotografisati. Ona je nevidljiva, zar ne? Fotografiše se ponašanje." - Pablo Pikaso
Čudno je to kako prošlost zna da negativno utiče na sadašnjost a uništi budućnost. Skoro pola veka živim a još uvek sam jedno veliko i nepopravljivo dete... Verujem i u tom verovanju shvatam da postoji DEDA MRAZ... koji tako vešto upravlja srećom svih nas... Neko će sad pomisliti da sam požurila, leto još uvek nije prošlo... ali nisam... znam da nisam i da čekam da na moja vrata jednom zakuca i DEDA MRAZ... Samo jednom i konačno ću se uveriti da ništa nije nemoguće, da je sve moguće... baš sve...
Volela bih da znam ko te uništio, ko ti je naneo sva zla i sumnje ovog šarolikog sveta u ovom tako kratkom i često surovom životu? Volela bih da znam čega se plašiš i zašto se plašiš?
Volela bih da znam zašto si opterećena teškim i preteškim sumnjama i nesigurnošću... volela bih da znam kako te pronaći na FB, jer to je isto kao tražiti iglu u plastu sena? Nema te... Urađeno smišljeno ili zbog stida... urađeno zbog nesigurnosti u ljubav a tu je... ali ona nije materijalna i ne mogu ti materijalizovati osećanja... Mogu samo napisati da je duboka kao Pacifik i veličine najveće još neotkrivene planete... sve znam... I, nije mi važna tvoja nesigurnost zbog prošlosti i zbog onih koji su te povredili i pokušali da iskoriste a možda i jesu... Važna si mi ti Jedina moja... Važno mi je da se jednom za sva vremena oslobodiš sumnji i tog glupog straha koji je tako duboko... preduboko u tebi i surovo te razjeda... Važno mi je da shvatiš da sam samo tri puta u životu kazala da volim i želim... Važno mi je da žestoko važno, da ti ponovim da se nikada neću poigravati tvojim osećanjima. To mi strano i surovo a znam da izgleda, kao da jedem malu decu kad se razbesnim zbog nepravde, nameštaljki, raznoraznih smicalica i gluposti... Nisam u začaranom lezbejskom krugu i nikada nisam bila... To mi je strano i veoma nekorektno... Bolje biti sam nego nekom zabijati nož u leđa lažnim osećanjima i lažima. A, sve ti ovo Jedina piše dete... dete čiji si život ispunila i dete koje je na kolenima od 12. maja zbog tebe i ljubavi koju osećam prema tebi... Nisi imala "razumevanja" ni za moje odsustvo od skoro dva meseca sa FB zbog bolesti jer nisi znala, ali sve razumem... a ja sam svaki dan mislila na tebe i nemogućnost da ti možeš mene voleti... bila si nedostižna... nedodirljiva... Strah koji sam tada osećala ne znam da opišem a kamoli objasnim ili napišem, zapetljaću se jer je opšte poznato da sam šeprtljasta i poprilično smotana i uvek negde zapnem... naravno zbog svoje urođene stidljivosti. Ti si me naučila da nije uvek ćutanje zlatno i da treba reći sve... ali kako ti reći kada si nestala? Ti, Jedina moja koja si kazala da bi dopuzala do Šapca i zavetovala se na večnu ljubav... Nema suza... presahnule su ali još uvek znam da jecam u tišini i svom bolu, zbog tvojih strahova...
Jedina, zaboravila si da te svi znaju... i nisi razmišljala da ću kad-tad sve saznati... ali napisah, ništa mi to nije važno i tvoja prošlost je tvoja prošlost i neka ostane prošlost. Ostavi da spava za sva vremena i nemoj dozvoliti, da tvoja prošlost utiče na našu sadašnjost i uništi našu budućnost... Ništa neću da znam... a sve znam... i hoću da se vratiš i nastavimo tamo gde smo stale, jer i ovako je život jedan a tako surovo kratak... bolno kratak... Shvataš, da me razbijaš na trilion bolnih atoma i da nikada više nikoga neću moći voleti... ne zbog samoživosti, već zbog toga što znam šta hoću i znam samo da tebe Jedina želim žestoko u životu. Neću odustati... jer ne mogu, jer ne želim i uvek kad legnem izgovorim u sebi dve najlepše reči na svetu VOLIM TE... Da, samo pored ljubavi koju osećam prema tebi još ide u paket aranžmanu mali milion divnih stvari.... koje te mogu usrećiti i sve tvoje sumnje i strahove iz prošlosti zajedno pobediti. Pobedićeš... čim te zagrlim shvatićeš da si pobednik... I, nije me sramota da priznam, da je ova ljubav prema tebi istopila moje dostojanstvo i ponos... ne, nije me sramota... To je i normalno jer te volim do kraja beskonačnosti...
I, na kraju da te samo podsetim šta dete može za tebe da uradi jer to želi... Ko će plakati sa tobom i znati brisati tvoje krokodilske suze u tišini... Ko će se radovati i znati skakati i preskakati žardinjere, dok slučajni prolaznici u čudu to sve posmatraju... Ko će tebi širiti ruke i hvatati u letu orgazmičkog zadovoljstva... Ko će tebi skrhanoj od bola pružiti zagrljaj večnosti u ćutanju i tišini zagrljenih pogleda ljubavi... Ko će tebi umakati prste u nedra i skidati naslage odavno željene strasti... Ko će bolovati od ljubavi i čežnje i biti tu da te zagrli i nežno privije uz sebe... Ko će tvoje čvorove nesigurnosti i bola razvezivati, jer su te drugi uništili i napustili, ali ja to neću jer ne želim i ne mogu, nisam sposobna da te povredim... Ko će tebe voleti beskrajno do kraja života a to mogu jer zarazno znam i previše voleti... Ko će želeti sa tobom nežnosti i pesmu slavuja, opet ja jer sam nepopravljivo romantična i samo tvoja... Ko će svetleti u noći kao Mesec sa tobom, ja jer sam nemoguće dete i želim da zajedno posmatramo samo naše zvezdano nebo...
Čekam te i nije važno kada ćeš se pojaviti... ceo život ću te čekati jer te volim i želim... Umetnik života je ona osoba koja nađe mir i ljubav u sebi... Nema u meni straha da ću izgubiti sebe, jer kad se voli a volim, hrabro celu sebe dajem i nemam strah od gubitaka... jer ti si za mene sve... baš sve... Jedina, volim te i to su dve najlepše reči na svetu...
Нема коментара:
Постави коментар